СРБСКА РИЈЕЧ – РИЈЕЧ БОЖИЈА
Јован Илишковић
Михаило Јелић
Неки коријени из књиге:
ТВАР/ТВОР
Ријеч стварност углавном означава оно што је стварно, што није измишљено, што није машта, оно што постоји, све што постоји. Али на питање о њеном поријеклу имамо најчешће два различита одговора. По једном − материја је вјечна, она само мијења облике, прелази из једног у друго стање, све тече, све се мијења, настаје и нестаје. По другом − она има свој почетак, и није вјечна него је створена. Који одговор је тачан? Једни ће рећи овај, други онај – у зависности од тога у шта ко вјерује. Међутим, ријеч стварност сама даје одговор на питање о свом поријеклу. Погледајмо!
Кад одбацимо предметак с- и наставак -ност добићемо основ ове ријечи – ТВАР. Овај основ има и облик ТВОР, што видимо по глаголу сТВОРити (сТВАРати). Да бисмо открили право (старо) значење ријечи стварност, морамо прво открити шта значи коријен ТВАР/ТВОР.
Од овог коријена настала је читава породица ријечи као што су: творба, творница, претварање, творевина, твар, стваралаштво, створ, створење, Створитељ, Творац, дјелотворан, благотворан и др. На основу ових ријечи ми видимо да је значење овог коријена оно које изражава глагол створити (стварати). И управо уз помоћ овог глагола ми добијамо одговор на наше питање о поријеклу стварности. Дакле, сТВАРност је сТВОРена! Само значење коријена ТВАР/ТВОР упућује на сТВАРање, што видимо по ријечима које су од њега настале, а од којих су и ријечи ТВОРац и СТВОРитељ. Ове ријечи дају нам одговор на питање ко је створио цјелокупну стварност. Али не само стварност него и све „сТВАРи“, све оно што чини ту стварност: материју тј. ТВАР или ТВОРевину, те жива бића тј. сТВОРове или сТВОРења. Према томе, реченица:
ТВОРац
(сТВОРитељ)
сТВОРи
(сТВАРа)
сТВАРност:
ТВАР
(ТВОРевину) и
сТВОРове
(сТВОРења),
не само да је граматички исправна, него (на основу једног јединог коријена) управо изражава оно што се описује на самом почетку Светога Писма („У почетку створи Бог небо и земљу", Постање 1,1; „И створи Бог звијери земаљске по врстама њиховијем, и стоку по врстама њиховијем, и све ситне животиње по врстама њиховијем", Постање 1,25; „И створи Бог човјека по обличју својему...", Постање 1,27).
На овај начин увидјели смо да значење ријечи стварност, излази на видјело тек када ту ријеч сагледамо кроз призму Светога Писма и да ова ријеч не означава само оно што постоји, него казује и како је постало то што постоји.
И ријеч остварити такође спада у ову породицу ријечи, а говори о начину на који Бог ствара свијет. Има и један стих у Светом Писму из кога се то јасно види: „И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост." (Постање 1,3). Значи, Бог „рекне", боље речено, помисли или зажели нешто и одмах буде то што је Он замислио. То онда подразумијева да је свијет постао тако што је Бог осТВАРио своје замисли.
На крају остављамо могућност да ће неко и посумњати у све ово и да ће се запитати: „Је ли сТВАРно?“. И у свом питању наћи ће одговор.
РОД
За све што постоји има у нашем језику још једна лијепа ријеч – природа. По природословцима природа означава управо све што постоји, укључујући ту и људе и сав живи и неживи свијет. По другима природа је све што нас окружује, дакле, све осим нас људи. Или народа. По овом посљедњем одређењу цјелокупну стварностчине природа и народ заједно. Природа и народ – кад већ означавају два пола исте појаве, ове двије ријечи морале би имати и нешто заједничко у значењу.
И већ уочавамо да је то исти коријен код обије ријечи, коријен РОД. Овај коријен има значење рађања или родбинске везе, што се може видјети по читавој породици ријечи која је од њега настала: род, родити (се), родитељ, породица, родбина, рођак, сродство, урођеник, породилиште, препород, уродити, одродити се, изрод и др. Природа и народ такође припадају овој породици ријечи, јер им заједнички коријен даје и нешто заједничко у значењу. Шта то ријечи природа и народ могу имати значењски сродно?
Ако ствари посматрамо кроз Свето Писмо, онда ћемо врло брзо доћи до одговора. А Свето Писмо каже да је Господ Бог створио и човјека и жену („И створи Бог човјека...“, Постање 1,27, „И Господ Бог створи жену...“, Постање 2,22), а то значи и прву поРОДицу. Из ове породице се изРОДио читав РОД људски, наРОДило се мноштво људи, народио се сав наРОД Божији и сви наРОДи на планети Земљи. Дакле, народ води поријекло од самог Бога који га је (посредно) створио. Али ми свога Бога не доживљавамо само као Творца који нас је створио и оставио да живимо у свијету, гледајући нас „одозго“ равнодушан према нашој судбини. Напротив, ми Га доживљавамо као некога ко нас воли и коме ја стало до нас. Ми Му се зато обраћамо са „Оче наш“, а не са „Творче наш“, јер Га доживљавамо као РОДитеља који нас је „РОДио“, родитеља чија смо ми дјеца.
А какве везе има природа са свим овим? Вратимо се на оно одређење које каже да су природа и народ све што постоји, све оно што је Бог створио. Па ако је Бог родитељ народу, онда је Он исто тако родитељ и приРОДи. Реченица: Створитељ створи створења и стварност, може да се каже и овако: Родитељ роди народ и природу. А ако је то тако онда из свега слиједи да смо ми људи са природом „у сРОДству“, да смо „у РОДбинском односу“ („РОДјаци“) и да смо (заједно са Богом) једна велика породица.
ИСТ
Ријеч Божија, Син Божији каже: „Ја сам пут и истина и живот." Порећи Ријеч значи порећи истину, а порицање истине је лаж, а лаж је гријех. А гријех води у смрт („Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе", Римљанима 5,12). Краће речено − порицање истине води у смрт. Зашто? Зато што је порицање истине исто што и порицање живота. А порицање живота је смрт. Ко се одриче од живота он умире.
Ако је Бог ИСТина и ако је савршен, онда је заИСТа ИСТинито све што он говори. Лаж настаје послије неке изречене истините тврдње и то тако што пориче ту тврдњу, односно, покушава да је промијени. Може ли се истина промијенити? Нека нам на то питање одговори сама ријеч истина. Њен основ ИСТ, који има значење ријечи исто јасно нам ставља до знања да је ИСТина оно што је ИСТо, да је истина увијек иста, непромјенљива, вјечна. Исто као и Син Божији који је увијек исти, непромјенљив, вјечан, а за себе каже да је Истина. Ми Срби, дакле, знамо да они који мијењају истину, у ствари, покушавају да промијене Истину, Ријеч Божију. И да је то узалудан посао, јер оно што је увијек исто не може се промијенити.
ДАР
Од именице дар постао је глагол ДАРовати који има скоро исто значење као и глагол ДАти, са једном малом али битном разликом. Давање не мора да прати неко посебно осјећање, док ДАРивање увијек подразумијева осјећање наклоности, љубави оног који дарује. И заиста је то тако јер Бог је Љубав и наш ДАРоДАвац који нас воли изнад свега и дарује нам све на дар („...Бог је љубав...“, 1. Јованова 4,16).
А Он не само да нам је даровао биће и живот него и све наше способности (таленте). Да су нам оне дароване, очито је на основу наших ријечи које описују оног ко има те способности: ДАРовит, обДАРен, наДАРен. Сва три придјева су од именице дар и на основу њих је потпуно јасно да су наше способности дар једног Дародавца, јединог који може тако нешто да да, и који хоће да да, и који стално даје.
ХРАН
О нашем вјеровању у васкрсење тијела и живот вјечни говори нам ријеч која означава посљедњи чин везан за тијело − ријеч сахрана. Како сахрана може говорити о васкрсењу? Погледајмо основ ове ријечи и значење које има, па ће нам све бити јасно.
Ријеч сахрана има основ ХРАН, а овај основ има значење глагола хранити. Али не у данашњем смислу (давати храну), него у смислу који је очуван у ријечима похранити и тјелохранитељ. Из ове двије ријечи може се закључити да коријен ХРАН има значење чувања, јер тјелохранитељ је лични чувар, а похранити („на сувом и хладном мјесту") је исто што и оставити, смјестити, чувати, сачувати. Дакле, и саХРАНа је чување.
А шта се чува? Тијело. А за шта се чува тијело? Па за други долазак Христов, када ће сви који су умрли васкрснути за живот вјечни („...и мртви ће васкрснути нераспадљиви...", 1. Коринћанима 15,51-54).
2012
СВА ПРАВА ЗАДРЖАНА
k1389@bk.ru
+49 172 9106 825