СРБСКИ ИЛИ СРПСКИ

ЗАШТО „СРБСКИ“?

1) Слово Б је писао свети Сава, и сви Немањићи, и сви писци, и сви Срби кроз читав средњи вијек све до Вука Караџића.
2) И сам Караџић је издао три књиге са Б [„Мала простонародња славено-сербска пјеснарица“, Беч 1814, „Писменица сербскога језика“, Беч 1814. и „Народна србска пјеснарица“, Беч 1815.]. Прво „његово“ дјело са П је „Српски рјечник“ из 1818. Издао га је Јернеј Копитар, који је преправио Караџићеве облике са Б, осим на два мјеста [„Српски рјечник“, Беч 1818: стр. 172].
3) И данас у правопису постоје изузеци од једначења по звучности (градски, одштампати), па би и наше народно име (и свако властито име) морало бити изузетак. Потпуно је бесмислено да се надимак наше књижевнице Милице Стојадиновић пише са П, иако је она сама, чак и у преписци са Вуком Караџићем, потписивала се као Србкиња?! [Гикић, Радмила: „Преписка Милице Стојадиновић Српкиње са Вуком и Мином“, Нови Сад 1987]
4) Једначење се не врши у властитим именицама страног поријекла (Мидхат, Едхем, Редфорд, Сбербанка, Фејсбук, Мекдоналдс), чак може и Б испред С (Јакобс, Форбс, Џобс, Робсон, Гибсон). То значи да наслови (могућих) вијести треба да се пишу овако: „Становници Српца дочекали госте из Вашингтона“, „Становници Грапске угостили А. Грабску, конзула Пољске у БиХ“ (Грапска је село код Добоја), „Борба Давида Штрпца против Хабсбуршке Монархије“, „Сусрет два пјесника - Пере Зупца и Џејмса Добсона“, „Писмо Саве Штрпца Т. Џејкобсон и С. Бабст“ (прва је била амерички амбасадор на тзв. Косову, а друга замјеник секретара НАТО-а). Дакле, сва се наша имена у овим насловима мијењају, а страна чувају!
5) Правило каже да се промјена не врши ни у нашим ријечима, ако би дошло до удаљавања од основа, нпр. Убски сајам, Србски кланац (код града Срба у Лици). Ипак имена мјеста са придјевом од нашег народног имена пишу се са П: Српски Милетић, Српски Итебеј, Српска Црња, Српски Падеј, Српски Чунтић, Српски Бабуш. Невјероватно је да у придјеву од имена града (Срб) може Б, а у придјеву од имена нашег народа не може?!
6) Да бесмисао буде већи, наш правопис чува страна имена, осим ако је настало од нашег. Тако наш правопис каже, да се једно село у Чешкој зове Српска Каменица, иако се на изворном чешком језику пише Srbská Kamenice (иначе, у свим словенским језицима чува се наше име: у руском сербский, у бугарском сръбски, у пољском serbski, у лужичкосрбском južnoserbski, у чешком srbský, у словачком srbski, у словеначком srbski).

7) Сам облик слова Б је величанствен: оно је начињено од слова О и Г, тако да кад се саставе сва три слова добијемо ријеч БОГ. Дакле, у једном слову три слова, управо као што је наш Бог један, али у три лица (Света Тројица). И још, ако замислимо слово Б и како из њега излазе и О и Г, добићемо још једну потврду, да слово Б представља Бога и то тачно начин Његовог постојања: из Б излазе и О и Г, баш као што се Син рађа од Оца и као што Дух Свети исходи од Оца. Тачно тако ми и вјерујемо, што је изражено у нашем Вјеровању (Символу вјере): Вјерујем у једнога Бога Оца... И у једног Сина Божијег од Оца рођеног... И у Духа Светог... који од Оца исходи... И тако за разлику од осталих хришћанских вјера, ми у једном нашем слову имамо главну православну истину!